Za sve postoji rešenje. Jedno od rešenja naših problema je traženje molitve od onih za koje znamo da se mole i da će se pomoliti za nas. To je pomoć našoj duši. Zato što postoji mnogo trenutaka u našem životu, kada osećamo da nam nestaje tlo pod nogama, kao što je bilo u životu žene Hananejke, koja je rekla Hristu: “Umirem! Moje dete strada!“ (up. Mt. 5, 22).

Nekome je dete bolesno, drugom se upokojilo, kod trećeg postoje psihološki problemi, nekoga muči depresija – najrazličitiji problemi. I mi dospevamo u takvu situaciju kada kažemo da ne postoji nikakav izlaz. Ne nalazimo rešenje i govorimo: “Bože moj, podari mi bilo kakvo rešenje!“

I sada ja kažem da za sve postoji rešenje. A koje? Ne znam koje, jer je ono za svakoga drugačije. Ono nije onakvo, kako ga ti sebi predstavljaš, nego onakvo kako ga Bog tebi šalje. Primetio sam da se pojavljuje nekakvo rešenje onda kada čovek dospe do samog kraja propasti ili kad dotakne dno. Nemoguće je da te Bog ostavi bez pomoći, čak i u poslednjem trenutku.

Ali, kada mi proživljavamo neku tragediju, u trenucima bola, ti zaboravljaš sve ovo i misliš da je tvoj problem ogroman i nerazrešiv. Evo, danas mi je jedna devojka pisala mejl, ne znam ni odakle je ona – pišu mi mnogi ljudi, svako sa svojim stradanjima, ja čitam i govorim: “Bože, pomozi im! Ja ne mogu rešiti probleme ovih ljudi, njih ne rešava čovek!“ I ta devojka mi je rekla:

– Ja gubim razum, plačem i danju i noću.

Potom mi je rekla da već sedam meseci ne pije lekove koje joj je lekar prepisao. Ja sam joj napisao da treba da pije lekove. Ali ona kaže:

– Ne želim da pijem lekove, želim da mi Bog pomogne!

Ja sam joj rekao:

– Ali, Bog ti govori da treba da ih piješ. To je Božija tvorevina, a ne nekakvo zlo, Bog ti je poslao lekara. Dakle, mi ne možemo da pomažemo sebi klasičnim metodama koje nam život nudi. Sam Hristos je mnogo puta govorio ljudima: „Idite sveštenicima“ (up. Mt.8,4; Lk.17,14). Idite kod doktora svoga vremena, tražite od njih pomoć, oni vam mogu dati neki lek, koji ti sam ne možeš napraviti.

Problem je u tome što se ova devojka toliko opteretila svojim problemom, te nije mogla ni da zamisli da će vremenom sve to proći. Mi ljudi skloni smo da preuveličavamo svoj bol, jer misliš da će te mučiti još 15 godina, ono što te danas muči. Preuveličavaš svoj problem i protežeš ga do beskonačnosti. Umesto toga, zašto ne bi rekao: „Danas imam problem. U redu. Ali, sutra taj problem možda neće postojati. Posle nekoliko godina, kad sve ovo budem posmatrao izdaleka, govoriću: „Zašto sam bio takav, i zašto sam toliko mučio sebe?“

Da, mi tonemo, ne uvek u kašici vode, ponekad i na otvorenom moru, ali mi isto tako mnogo preuveličavamo stvari. To je zbog toga što se u našem umu krije najveći problem, jer sve počinje u glavi, zato što je mnogo važnije kako mi pristupamo problemu, a ne problem sam po sebi. Odnosno kako ti tvoj um prenosi sve to. To je najveće mučenje – mučenje duše i preuveličavanje svega.

Kada dođeš do krajnje granice, onda uskoro dolazi čudo, govorio je jedan paralizovan čovek – Bog me ne napušta. Rešenje se često pojavljuje kada se nađeš u situaciji da više nemaš kud. Tada kažem Bogu: „Ako nešto ne učiniš, ja ovako ne mogu dalje da živim!“

I zaista, nešto se dogodilo, i dela u njegovom životu su se menjala. On se najpre menjao duševno i pristupao je problemu sa više radosti, optimistično, sa nadom i verom. Rekao sam mu:

– Da bi se pojavilo rešenje nekog našeg problema, potrebno je da imamo poverenje da će se dogoditi nešto bolje. Ako rešenje ne iščekuješ sa nadom, ono se neće ni dogoditi. Neki ljudi se u svojim poteškoćama i očajanjima povlače i izvode konačni zaključak da se u njihovom životu ništa neće promeniti, svemu je kraj! A s obzirom da oni ne veruju da će se nešto promeniti, onda se rešenje ne može ni desiti.

Veoma je važno verovati u promenu, u isceljenje, čudo, u poboljšanje našeg života, našeg deteta, supruga. Odnosno, važno je da u našoj duši postoji nada da se približava nešto bolje od očaja i razočarenja. Na primer, kada se vrši tajna jeleosvećenja nad nekim, to se ne vrši samo formalno, nego sa verom, da će se zahvaljujući ovom pomazanju desiti nešto važno u duši bolesnika, a takođe i u njegovom telu.

Tako mi počinjemo da tražimo rešenje bez vere. Šta Hristos pita pre nego što izvrši čudo? „Veruješ li ti“ (up.Jn.11,26). Odnosno, veruješ li da ti mogu darovati radost, da ti mogu dati isceljenje, da mogu vaskrsnuti tvoje dete? Kada bi neko rekao: „Verujem!“ – tada bi se događalo čudo, zato što verovati znači otvoriti dušu, imati poverenje, primati radost u sebe.

Sve ovo zavisi i od toga kako su nas vapitavali. Većina nas ne veruje iskreno da mi zaslužujemo da se radujemo. Mi smo na neki način povezali radost i sreću sa kaznom. Kada se mnogo radujemo, tada kažemo: „Oh, ovo se neće dobro završiti. Danas smo se mnogo smejali, a sutra ćemo plakati.“ Čekamo da se sutra dogodi neki incident i pitamo se zašto nam je bio potreban toliki smeh! To jest, radovanje je nedopustivo, i čim počneš da se raduješ, očekuješ da ćeš dobiti udarac po obrazu!

Strašno je što smo mi naučili da ovaj udarac proizilazi iz Božijih ruku! Mi mislimo da Bog ustvari ne želi da se radujemo, da on želi da vidi kako plačeš, kako se mučiš, kako se kažnjavaš, osećaš krivicu, ne nalaziš rešenje. Misliš da te On posmatra kao neka deca, koja muče insekte i probadaju im tela, otklanjaju krila, i uveren si da je Bogu prijatno da te posmatra kako se tako mučiš.

Ako je to tvoja psihologija i ako imaš takav stav, onda se u tvom životu ništa ne može promeniti. Veoma je važno da imamo poverenje da je rešenje nešto što zaslužujemo i što nam Bog daje kao odgovor na bilo koji problem.

Nismo se rodili da bi plakali. Možemo plakati u nekim trenucima, pet minuta, pet dana. Ali ne ceo život. U redu je da plačeš da bi se tvoja duša izmirila sa Bogom, da bi dobio oproštaj koji ti Hristos daruje, da bi primio Tajne oproštaja: Pričešće i Ispovest, ali ne možeš ceo život plakati i tugovati. Koga si primio u sebe? Onoga ko je žalost? Ne, Hristos je Radost. On je rešenje tvojih problema.

Zato je važno prihvatiti i verovati da rešenje postoji.

– Ja ne mogu da se oženim, oče! Nikad se neću oženiti!

Ako si uveren da se nećeš oženiti, rešenje ne postoji. Ali, ako kažeš: „Ja znam da će mi Bog uskoro poslati rešenje, i čekaću sa nadom.“ Sa iščekivanjem.

Rekao sam jednoj ženi:

– Veruj, da onaj za koga ćeš se udati, zaista postoji ovog trenutka.

Imala je trideset godina, pa sam joj rekao:

– Dakle, on je živ. Vi se jednostavno niste sreli. Oživi u svom umu želju, nadu, molitvu. Šta je ustvari molitva? Zar molitva nije ništa drugo nego svim svojim bićem želeti da se dogodi ono što želim drugome?
I tako doživi onoga za koga ćeš se udati, i moli se za njega.

– Ali, ja ga ne poznajem.

– Nije važno što ga ne znaš! Duša tvoja zna da se neko priprema da te sretne, i to će se zaista desiti.

To iščekivanje, ta psihologija nade, donosi praktična rešenja u našem životu, kada mi najmanje očekujemo. Naravno, ljudi koji neprestano tuguju, ropću i posmatraju život sa očajem, ne pronalaze rešenje, njima se dešava upravo suprotno, oni su prigrlili roptanje, plač i beznađe, te ne nalaze rešenje. Čak i kada im Bog pošalje neko rešenje u životu, oni se opet vraćaju pređašnjim navikama. Rešiš im jedan problem, a oni kažu:

– Daaa, ali….postoji i ovo…

Rešiš im i to:

– Da, ali to nije tako, ali…

To su ljudi koji su stalno nezadovoljni. Čovek koji je nezadovoljan ne nalazi rešenja, ne zato što ona ne postoje, nego zbog toga što on nije spreman da otvori svoju dušu da bi ih primio. U njegovom životu postoji samo roptanje.

Da bismo dobili rešenje od Boga, veoma je važno izgrađivati Hristov duh. Hristos nam govori o ljubavi, smirenju, praštanju, molitvi, milosrđu i dobroti. Ko obitava u takvom božanskom raspoloženju, taj se saobražava sa Hristom, i on mu daje rešenje. Jer kada smo u saglasju sa Bogom, Koji je rešenje svih problema, nemoguće je ne pronaći izlaz.

Ali kada ne živimo u skladu sa duhom Hristovih zapovesti… Hristos nam govori: „Praštajte neprijateljima svojim“, a ti u sebi želiš zlo drugome. Ne primer, neko je bolestan, a ti u dubini duše kažeš: „To je i zaslužio!“ na taj način ispoljavaš zluradost i proklinješ ga. Posle toga ti ne možeš dobiti rešenje od Boga, jer si se udaljio od Duha Hristovog i božanskog raspoloženja, koje je ljubav, smirenje i milost.

Dakle, rešenje pronalaze ljudi koji obitavaju u raspoloženju ljubavi i crkvenoj atmosferi. Oni bivaju prosvetljeni od Boga. Ne nalaze rešenje kada oni to zažele, ne danas, nego možda već sutra ili posle malo dužeg vremenskog perioda. U svakom slučaju, ti ćeš slušati glas svoje duše, koji će ti reći: „Evo rešenja tvog problema“. I videćeš svetlo na kraju tunela, videćeš izlaz iz onoga što te mučilo i uznemiravalo.

A šta je rešenje? U jednoj kineskoj poslovici se kaže: „U životu se nemojte brinuti za dve stvari, za one koje se rešavaju, i za one koje se ne rešavaju“. Jer, kada nešto nema rešenje, prihvatiš to kao datost, i ne uznemiravaš se mnogo zbog toga.

Primer: u jednoj porodici bio je bolestan čovek, on nije bolovao od gripa, već od ozbiljnog dugogodišnjeg oboljenja, imao je paralizu, ili nešto još mnogo ozbiljnije. U ovakvoj situaciji ne možeš da kažeš: „Želim rešenje. Želim da se promeni moje stanje!“ Na primer, dete je paralizovano, i šta ti tu možeš da učiniš? Postepeno prihvataš da je to datost i da nema rešenja, u početku vičeš, nervozan si, svađaš se, prepireš se sa Bogom, sa društvom i celim svetom, ali posle tri – četiri godine ćeš reći: „Šta da radim? Moram da živim. To je moje dete, moja životna situacija, i ja to ne mogu promeniti. Prihvatiću to, ja ga volim i grlim“.

Takvo je rešenje nekih problema. Neki problemi ne rešavaju se spolja, već samo unutar nas. Kada moja duša prihvati to, ja ću se smiriti. A sve ono što je spolja vidljivo, ostaje nepromenjeno.

Na Kipru imam prijatelje, koji su dobili dete sa Daunovim sindromom. Pored njega imaju još zdrave dece, ali poslednje se rodilo bolesno. Oni to nisu znali, nego su saznali tek kada se dete rodilo. U početku su tražili rešenje. Ali kakvo rešenje možeš da pronađeš u ovom slučaju? Ne postoji rešenje. Oni su bili puni gneva, nisu prihvatali savete, nisu želeli da slušaju reči utehe. A kada bi im neko iznosio uzvišene reči o Bogu, spuštali bi slušalicu, a potom bi rekli:

– Molim te, ti si dobro, i sad želiš meni da daješ savete preko telefona, kako ja treba da prihvatim svoje dete takvo kakvo je, ne slažem se sa tim!

– Ali posle godinu – godinu ipo pana, oni su govorili:

– Ovo dete je naša radost!

Oni sada detetovu bolest sasvim drugačije podnose i prihvataju. Ništa ne sme da bude na silu, nego ti sam odlučuješ i govoriš: „Živeću sa ovim detetom!“

Eto to je još jedno rešenje za neke probleme.

A neko kaže:

– Ako mi Bog ne pošalje rešenje, okončaću svoj život!
– A šta ti želiš?
– Moj nos, kakav je moj nos? Kakve su moje uši?
– Zašto tako govoriš?
– Nezadovoljan sam sobom.

Neke stvari u životu ne rešavaju se onako kako mi hoćemo. Potrebno je da ih prihvatimo, da se pomirimo sa nekim stvarima, da zavolimo sebe onakvima kakvi jesmo. Jednostavno, hajde da promenimo ono što se može promeniti.

Ti ćeš mi reći:

– Zar nije mogao da izvrši operaciju?

On mi je ovo pričao 1992. godine, kada se takve operacije nisu obavljale. Tako mi je jedan učenik rekao, dok sam bio katiheta u gimnaziji:

– Ako mi do Božića Bog ne pošalje rešenje, okončaću svoj život!

Ja sam mu odgovorio:

– Zar je to rešenje?

On je slušao neku stranu pesmu pod nazivom „Odluka o samoubistvu“. Kada u svoju dušu primiš reč „samoubistvo“, kakav izlaz iz svojih problema možeš pronaći – odmah trči kod lekara! To znači da je situacija krajnje ozbiljna. Kada razmišljaš o smrti kao rešenju svojih problema, to znači da se u tebi pojavila depresija, očaj i beznađe. Razume se, treba da ideš kod svog duhovnika, da odlaziš u Crkvu da se moliš, ali ako je tvoje stanje još gore, praćeno bezrazložnim plačem, i potpunim očajanjem, ako sve posmatraš u sivim bojama, i na najblistavije Sunce gledaš kao na tamu, i ništa ti se ne dopada, onda se rešenje ne nalazi u rečima, nego pohitaj pravo kod doktora, tebi je neophodno lečenje, tebi je potrebna pomoć.

Mnogi ljudi se muče, ali ne kucaju na prava vrata. Oni kucaju, ali ne na ta vrata. Doveli su mi jedno dete da bih nad njim pročitao molitve zaklinjanja, a dete je imalo čisto psihološke probleme. Naravno, nisam čitao ove molitve, jer ne mogu reći detetu, mladom čoveku, sa kojim je očigledno sve u redu: „Izađi nečisti demonu!“ Sa detetom je sve u redu, odnosno, naravno nije u potpunosti sve u redu, ali on nije besomučan, s obzirom da može da ide u Crkvu, da se moli, da se pričešćuje. Ali, samo su u njegovoj duši nalaze problemi neurološke i psihološke prirode.

Dakle, neke stvari treba da prihvatimo takve – kakve su, ali postoje i druge stvari koje se pominju u kineskoj izreci: „U životu se nemojte brinuti za dve stvari, za one koje se rešavaju, i za one koje se ne rešavaju“. Za te stvari i situacije koje se ne rešavaju, rekli smo da treba da ih prihvatimo onakvima kakve jesu. Ali za one stvari koje su rešive, potrebno je da nešto uradimo. Na primer, žena koju muž zlostavlja ne može da kaže: „Rešenje je u tome da prihvatim situaciju takva – kakva je“. Izlaz nije prihvatanje zlostavljanja, već je potrebno sesti i razgovarati, kako bi se našao zajednički jezik, kao što su nedavno učinili jedni supružnici, koji su mi rekli:

– Seli smo i rekli: naš brak ne može ovako da se nastavi. Moramo da uvidimo šta se događa i da pronađemo neko rešenje. Prolaze meseci, godine, a mi ne možemo pronaći zajednički jezik među sobom. Svađamo se, izjedamo jedno drugo, vičemo. Potrebno je naći izlaz. Ne možemo nastaviti ovako sve dok ne postanemo sedamdesetogodišnjaci, osamdesetogodišnjaci ili stogodišnjaci.

U ovoj situaciji je potrebno udariti šakom o sto, u pozitivnom smislu reči, zatražiti svoja prava, sagledati u čemu je problem, jer da bi jedan supružnik razumeo drugog i potrebe njegove duše on mora da shvati da: „Ja se nisam udala za tebe da bih izgubila sopstveni život, da bi moje srce potamnelo, da bi doveo i sebe i mene do teške fizičke bolesti. Potrebeno je da razmotrimo šta se događa sa nama dvoma“.

Za neke stvari rešenje je početi sa promenama u svom životu. Izmeni ono što ti se ne dopada. Tako mi je na Svetoj Gori govorio jedan poznanik, koji nije mogao da ostane u jednom manastiru. On se borio sa tim jednu, dve, tri godine, a zatim je otišao u drugi manastir. Upitao me tada:

– Da li sam dobro uradio?

Zašto gubiti razum, zar nije bolje učiniti nešto od čega tvoja duša može da procveta, oživi i da bi ti dostigao nešto uzvišeno. Tako mi je jedna osoba rekla:

– Zar nije razvod bolje rešenje u poređenju sa mučenjem koje se nikada neće okončati?
U suštini, gotova rešenja i recepte nije lako davati. Ja sad kažem: „Razvod!“ – a neki će reći: „Otac je rekao da je razvod u redu, pa ko hoće neka se razvodi!“

Ja to nisam rekao, nego da je u nekim slučajevima, za određene ljude bolje da se razvedu, da bi se dogodilo nešto, što bi promenilo taj „sistem“ kako ne bi zajedno izgubili sebe. Da bi se rešili neki problemi neophodno je nešto promeniti kod kuće, u našim odnosima, u porodici, na poslu.

Nekoga na poslu stalno nipodaštavaju, zabadaju mu nož u leđa, vređaju ga, ismevaju. On tamo ne može da kaže: „Ja sam hrišćanin! Ja podnosim žrtvu! Zbog koga? Imam porodicu, decu, imam platu“, tamo jednostavno moraš da zatražiš svoja prava. Zato hajde da razjasnimo, šta znači biti hrišćanin, i šta znači biti smiren.

U Crkvi se to naziva rasuđivanje: Bog nas neprestano prosvetljuje, kako da odgovorimo na svaki životni izazov. Negde nije potrebno ništa učiniti i prihvatiti sve kako jeste, a u drugoj prilici morate udariti šakom i reći: „Ne! Ovo mora da se promeni! Od ponedeljka ću biti druga osoba. Ja imam pravo da budem srećan, ali kako da budem srećan, ako mi od nervoze opada kosa, ako se razboljevam, ako mi kosa sedi, ako mi lice prekrivaju bore, ako me boli želudac, ako ne mogu da spavam noću? Naći ću neko rešenje“.

Ali, opet je dobro što živimo u ovakvom vremenu, jer ovo o čemu sada govorim, u davnim vremenima je doživljavano kao san letnje noći. Bilo je epoha kada je ženu tukao muž, i ona je svakodnevno trpela batine. Ona bi jednostavno rekla: „Imam muža, koji me povremeno ošamari“. Ona je o tome pričala samo sa nekom od svojih prijateljica. Danas je drugačije. Nedavno je bio međunarodni dan borbe protiv porodičnog nasilja.

Tako dakle, za neke probleme treba naći rešenje kod kuće. Ali evo još jednog problema. Mi obeležavamo još i dan borbe protiv nasilja nad muškarcima. Postoje i takvi muškarci koji trpe batine od svojih žena. Znam takve slučajeve. Ali, rešenje nije u tome da se delimo na partije i tabore i pronalazimo pobednike i gubitnike, već da svi budemo pobednici u ljubavi u svom domu, i da živimo u slozi jedni sa drugima.

Neki supružnici mi čak nisu ni govorili da žele da pronađu rešenje, nego su me pitali ko je od njih dvoje u pravu. Ja sam rekao:

– Pa dobro, ako kažem da je jedan u pravu, šta ćeš ti učiniti kasnije? Zar nećeš reći: „Otac mi je rekao da sam u pravu!“
Dakle, u sledećoj svađi, on će to iskoristiti i reći: „Otac je meni rekao da sam u pravu!“

Radi se o tome da ne pobeđuje onaj ko je u pravu. Hristos je pobedio ne zbog toga što je u pravu, On je pobedio zlo, zato što je prihvatio da se liši sopstvenog prava i da bude raspet. To je protivrečna logika, koju Crkva unosi u naš život. Ukoliko neko želi da žrtvuje nešto za dobrobit svoje porodice, a da pritom ne škodi svojoj duši, treba ga pustiti da to učini. On će tražiti, odustajati, menjaće se , ali sve dotle, dokle mu je očuvana duhovna ravnoteža i spokoj. Ali, ukoliko ga sve to razgrađuje, onda je potrebno naći drugo rešenje.

Arhimandrit Andrej (Konanos)
Sa ruskog Vesna Ivković

(pravoslavie.ru)