Viktor Litovkin, poznati ruski vojni ekspert, bio je 1999. sa ruskim trupama koje su zauzele prištinski aerodrom. On ekskluzivno za Russia Beyond prenosi svoje uspomene na taj događaj i pokušava da odgovori na pitanje: zašto je ruska vojska po ukazu Vladimira Putina 2003. napustila Balkan?

5. maja 2003, ruski predsednik Vladimir Putin doneo je odluku o povlačenju ruskih mirovnih snaga sa prostora bivše Jugoslavije. Do 1. avgusta iste godine Balkan je napustilo skoro hiljadu naših vojnika i oficira – 320 mirovnjaka iz Lenjingradskog vojnog okruga baziranih u Ugljeviku u Bosni i Hercegovini i 650 vojnika Moskovskog vojnog okruga i pripadnika vazduhoplovno-desantnih snaga razmeštenih na teritoriji Kosova u tri glavne oblasti (u opštini Kosovska Kamenica koja je bila pod kontrolom Amerikanaca, u opštini Srbica gde su glavni bili Francuzi, i u opštini Mališevo gde su komandovali Nemci, kao i na glavnom kosovskom aerodromu „Slatina“, koji se nalazi petnaestak kilometara od Prištine, glavnog grada pokrajine).

Sećam se da sam u junu 1999. zajedno sa pripadnicima 98. gardijske svirske vazduhoplovno-desantne divizije odlikovane ordenom Kutuzova, u mračnom i skučenom prtljažnom prostoru vojnog transportnog aviona Il-76 doleteo iz Ivanova na pomenuti aerodrom. Sedeo sam na uskom i hladnom metalnom sedištu između dva mlađa vodnika iz 217. gardijskog puka ove divizije i razmišljao kako li će nas na Kosovu primiti lokalni Srbi i Albanci koje su upravo, baš kao boksere u ringu – svakog u svoj ugao, razdvojile ujedinjene međunarodne mirovne snage kojima treba da se pridruže i naši mirovnjaci… Situacija nije bila nimalo jednostavna.

Prve reči koje sam čuo čim sam sa avionske rampe stupio na beton aerodroma bio je uzvik nekog oficira:

„Ne idite po travi! Tamo sigurno ima mina!“

Ispostavilo se da su američke, odnosno NATO snage, koje su bombardovale taj aerodrom da ga srpski lovci ne bi koristili za presretanje NATO aviona, obasipale Slatinu ne samo bombama nego i minama. Ali, vodili su računa da ne oštete pistu koju su zatim hteli da koriste za svoje potrebe. Međutim, njihove planove poremetio je neviđeno hrabar, odlučan i izuzetno naporan jurišni marš bataljona ruske vojske od 600 km u oklopnim transporterima koji je po planinskim putevima Balkana u najstrožijoj tajnosti vodio pukovnik Sergej Pavlov, putujući iz Bosne i Hercegovine kroz čitavu Srbiju pa sve do Kosova, da bi se neočekivano pojavio na prištinskom aerodromu „Slatina“.

Kažu da kada su američkog generala sa „tri zvezdice“ Leslija Klarka, komandanta snaga NATO-a u Evropi i združene operacije protiv Jugoslavije (koji je inače dao nalog da se bombarduje Beograd), izvestili da su Rusi pretekli koalicione snage i zauzeli aerodrom Slatinu, on u prvi mah nije poverovao.

„Nemoguće da su tamo Rusi!“, uzviknuo je general. Ali kada su mu dali snimke načinjene iz aviona, on je izbezumljen od besa naložio britanskom generalu Džeksonu, koji je komandovao snagama KFOR-a, da napadne Ruse.

Džekson je odbio da to učini i odgovorio je Amerikancu:

„Nije mi potreban treći svetski rat, generale!“

Četiri godine nakon ovog do tada neviđenog marša, koji je bio šok za NATO komandu i koji je pokazao svetu da je bez obzira na izazove ruska vojska još uvek vrlo sposobna, snažna i efikasna – naši mirovnjaci morali su da napuste Kosovo. Pre svega zato, kako se tada izrazio Vladimir Putin, da ruska zastava ne bi bila paravan dok zapadne zemlje rasparčavaju Srbiju i otimaju joj Kosovo.

Sećam da su ocene ove odluke Vladimira Putina da povuče ruske mirovne snage sa Kosova bile vrlo oprečne. Reakcije su išle od oštrih kritika ruskog rukovodstva od strane domaćih levičara, penzionisanih generala, a zatim i mnogih političara sa Kosova i iz Srbije i Crne Gore, pa do snažne podrške članova Državne dume RF, uglavnom centrista. U razgovoru sa mnom tadašnji predsednik Komiteta za odbranu Državne dume general armije Andrej Nikolajev je rekao:

„Doneta je ispravna odluka. Rusija ne može da dozvoli da se u prisustvu njene zastave nastavlja otimanje od Srbije zemlje njenih predaka, ugnjetavanje i proterivanje srpskog stanovništva, i albanizacija Kosova na kome sve više vlada kriminal i terorizam.“

A tadašnji generalni sekretar NATO-a lord Džordž Robertson tokom posete Moskvi u maju 2003. u razgovoru sa mnom izrazio je „toplu i iskrenu zahvalnost ruskom vojnom kontingentu na Balkanu za sve što je učinio za očuvanje mira i stabilnosti u tom problematičnom regionu“.

O ulozi ruskih mirovnjaka na Balkanu govori se i raspravlja više od deset godina, a verovatno će se i nastaviti još dugo. Njihov boravak u južnoj srpskoj pokrajini je sada istorijska činjenica, a svaka kontroverzna istorijska činjenica zahteva sveobuhvatnu analizu u okviru koje bi se posebna pažnja obratila na vreme i okolnosti kada se sve to dešavalo. Naši mirovnjaci su se stvarno izuzetno pokazali na Balkanu, mora se priznati – i to na najbolji mogući način. Rusija može da bude ponosna na njih. Sa druge strane, šta je boravak usred Evrope predstavljao za rusku vojsku koja je bila „potpuno okružena“ NATO snagama? Kakvo iskustvo i kakve zaključke im je to donelo? Odgovori na ova pitanja su takođe vrlo različiti.

Junski 600-kilometarski marš dvestotine ruskih vojnika u oklopnim transporterima tokom 1999, iz Bosne preko Beograda i čitave Srbije na kosovski glavni aerodrom Slatinu, bio je zaista jedan od najsenzacionalnijih događaja krajem prošlog veka. On je podsetio vodeće države sveta da su iz istorijskih zbivanja u Evropi prerano otpisale rusku vojsku. Ona je i pored svega još uvek u stanju da dosledno i efikasno štiti nacionalne interese zemlje.

Ali sa kakvom radošću i oduševljenjem je ruski vojni konvoj dočekao srpski narod – koji se nadao da će srpsku borbu sa muslimanskim ekstremistima i teroristima podržati Rusija i ruska vojska, i da srpskom stanovništvu na Kosovu više ne preti opasnost.

Istina, pojedini vodeći ruski političari nazvali su sada već istorijski marš „nepromišljenom generalskom avanturom koja je našu zemlju dovela do ivice vojnog sukoba sa NATO-om“. Iako spor između ruskih konzervativaca, liberala i patriota nije do kraja razrešen, ne može se poreći jedna činjenica: nakon što su pripadnici ruskih desantnih snaga zauzeli strateški važan objekat na Kosovu, istovremeno i cilj ujedinjenih snaga iz 32 zemlje, i na taj način preuzeli stratešku inicijativu, tadašnje rukovodstvo Kremlja nije postupilo sasvim dosledno.

U Moskvi kao da su se uplašili uspeha svoje vojske. Brinuli su kako će na marš da reaguju u Briselu, Londonu i Parizu, i šta će reći predsednik Klinton. Oklevanje u donošenju odluka i u preduzimanju smelih postupaka skupo je koštalo Kremlj. I ne samo Kremlj – na prvom mestu Beograd. Strateška prednost se postepeno izgubila, kontrolu vazdušnog prostora nad teritorijom preuzeo je NATO pa je aerodrom „Slatina“ – „vazdušna kapija Kosova“, vrlo brzo pripao albanskim separatistima. Organizovani su redovni vojni, putnički i kargo letovi po celoj Evropi u kojima Rusija nije imala praktično nikakvu ulogu, niti bilo kakav uticaj, iako je njena vojna komanda i dispečerski centar i dalje bio na aerodromu.

Na teritoriji Kosova je, uprkos prisustvu 40 hiljada vojnika iz 32 zemlje, mirovnih snaga UN, misije OEBS-a i drugih međunarodnih organizacija, nastavljeno otimanje ljudi i napadi na mirno stanovništvo srpskih sela i gradova, spaljivanje njihovih domova i pljačkanje, cvetala je trgovina drogom, oružjem i municijom. Iako je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) zvanično rasformirana a njeno naoružanje navodno predato u centralna skladišta, ilegalne naoružane grupe nastavile su da deluju u posebnim situacijama, pružajući podršku razgranatim albanskim kriminalnim strukturama. Pravosudni sistem nije funkcionisao, tačnije pokrivao je mnoge zločine.

Tih godina kao vojni reporter više puta sam imao priliku da boravim na Kosovu i da čujem od ruskih mirotvoraca kako često rizikujući život hvataju trgovce oružjem i naoružane Albance koji napadaju srpske kuće, zatim ih odvode u lokalnu policijsku stanicu, a posle nekog vremena ponovo ih sreću na ulici puštene na slobodu uz minimalnu kaznu, ili čak i bez toga. Kako je u takvim uslovima uopšte moguće boriti se sa kriminalom?! Pogotovo kada se birokratija UN i OEBS-a i komanda KFOR-a, zabrinuta za svoju dobrobit, uzdržava od bilo kakvih postupaka „da ne izazove“ masovne nerede većinskog albanskog stanovništva, već se trudi da stvori utisak da se na Kosovu sve „gradi na evropskim principima demokratije i ljudskih prava…“

Osim toga, bilo bi veoma pogrešno govoriti o ulozi ruskog vojnog kontingenta na Kosovu i u Bosni i Hercegovini kao o neuspeloj mirovnoj misiji. To ne bi bilo ispravno i pošteno.Kako smatra predsednik Komiteta za odbranu Državne dume general armije Andrej Nikolajev, naša zemlja nije više bila u stanju da podržava taj mit, niti je to bilo neophodno. Naša zemlja nije mogla da odbrani Srbiju vojnim putem. Moskva i Beograd nisu bili vojni saveznici, tj. nije ih vezivao sporazum o saradnji i uzajamnoj pomoći, a da se pred NATO i SAD izađe sa upozorenjem da će kao odgovor na bombardovanje Jugoslavije Moskva napasti Vašington ili Brisel, nije bilo nikakve političke niti pravne mogućnosti. Uostalom, 1999. niko od ruskog rukovodstva na takav korak, čak i hipotetički, ne bi se usudio.

Mnoge pravoslavne svetinje na Kosovu i Metohiji, kao što su drevni manastiri Gračanica i Devič, zaštitili su i sačuvali od skrnavljenja upravo ruski mirovnjaci. Oni su u svojoj zoni odgovornosti čuvali od terorista srpska sela i domove, i ne samo srpske već i albanske. Odvozili su decu u školu i nazad kući, raščišćavali šume, njive i livade, patrolirali putevima i delili humanitarnu pomoć stanovništvu Kosova.

A kroz rusku vojnu bolnicu u Kosovu Polju, koja je radila pod zastavom Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, prošlo je na hiljade pacijenata, uključujući i pripadnike NATO trupa. Ova bolnica se sa pravom smatrala najboljom zdravstvenom ustanovom u sastavu KFOR-a. Boravio sam nekoliko dana tamo i video svojim očima sa kakvom se zahvalnošću prema bolničkom osoblju odnosilo lokalno stanovništvo.

Ipak, na kraju je ruska vojska napustila Balkan. Mnogi ljudi, kako u Rusiji, tako i u Srbiji, primili su tu vest sa velikom žalošću. Ali, kako je rekao jedan mudar čovek, ne treba žaliti za dobrom koje je otišlo, nego mu treba biti zahvalan za to što je uopšte postojalo. Siguran sam da će naše vojnike-mirotvorce pamtiti u bivšoj Jugoslaviji samo po dobrom.

Ja nikada neću zaboraviti Kosovo i sve one Srbe koji su izgubili svoj dom, ali koji nikada neće izgubiti nadu na buduću sreću i pravdu.

(rbth.com)