Ovih dana u Srbiji je bio obeležen jedan od tužnih datuma, kojima obiluje složena srpska istorija – petnaestogodišnjica ubistva srpske dece koja su se kupala u reci Bistrici u blizini Goraždevca na Kosovu. Tada su od metaka napadača, koji je i ostao nepoznat, poginula dva tinejdžera od 12 i 15 godina, pri tome je jedan preminuo u bolnici u Peći (ona je sada pretežno naseljena Albancima, a sredinom prošlog veka bila je rezidencija srpskog patrijarha).

Preminuo je zato što lokalni lekari nisu žurili da mu ukažu pomoć, a pacijenti su se otvoreno rugali postradalima. Šta više, da nije bilo intervencije vojnika zapadnog okupacionog kontigenta, njih bi – zajedno sa odraslima koji su se osmelili da dovezu decu u gradsku bolnicu – jednostavno rastrgnuli lokalni stanovnici, koji su do tog momenta već stigli da porazbijaju stakla srpskih vozila i da kamenuju one koji su u njima sedeli.

Još četvoro mališana zadobilo je povrede raznog stepena težine, jedan od njih je nekoliko dana kasnije pao u komu. Krivac, kao što je već pomenuto, nije pronađen, kao ni krivci drugih sličnih zločina koje su kosovski Albanci izvršili protiv srpskih civila.

Sudbinska rokada

Sada, posle petnaest godina, u toku memorijalnih manifestacija uz učešće takozvanih „teškaša“ srpske politike – kao što je potpredsednik vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i ministar odbrane Aleksandar Vulin – mnogo se govorilo o tome da, kako se slično ne bi ponovilo, treba imati u vidu da je Srbima na Kosovu potrebna zaštita, sopstveni sud i policija.

Ali, paralelno sa tim, isti taj Dačić je izjavio da u celini ideja o „demarkaciji granica“ između albanskih i srpskih opština na Kosovu može da se razmatra, mada je do rešenja još daleko, na samom Kosovu nema jedinstva po tom pitanju, treba videti koliko je to prihvatljivo. A ako je prihvatljivo, onda sesti i razmatrati… I dalje mnogo diplomatski uvijenih reči. Tačnije, srpski ministar razume da je tema označena i da je, u ultimativnim uslovima Prokrustove postelje kojom je Zapad sa svih strana opkolio njegovu zemlju, to jedina mogućnost da se sačuva srpska kontrola bar nad nečim na Kosovu, ali…

Tih „ali“ je previše. Kao prvo, van teritorije severnih srpskih enklava na Kosovu, tačnije iza reke Ibar i istog tog mosta mržnje preko kojeg su ne jednom započinjali pogromi Srba, ipak i dalje egzistiraju srpske opštine. Možda i nevelike, možda svake godine sa sve manje stanovnika, ali ostaju, živeći u uslovima pravog aparthejda među agresivno raspoloženom albanskom većinom. I, naravno, postavljajući pitanje o „demarkaciji“, srpski novinari nisu mogli da zaobiđu ovo pitanje: hoćemo li posle podele teritorija mi da ostavimo svoje na milost i nemilost?

„Niko ne planira da deli Srbe na južne i severne, niti da nastupa sa pozicija sve što se dešava na Jugu ne zanima nas uopšte“, ogradio se Dačić. „Mi jednostavno želimo da shvatimo da li je ovaj prilaz prihvatljiv u načelu. Ako jeste, onda da sednemo i da razmislimo kako možemo da ga realizujemo.“ Tačnije i da, i ne, i shvati kako hoćeš, i odmah na pamet pada nezaboravni Mihail Sergejevič.

S druge strane, šta se drugo može očekivati od Dačića, koji je s jedne strane pravi, bez ograde, patriota, ali sa druge – predstavnik konkretnog režima koji se sada nalazi na vlasti u Beogradu. Režima čiji je zadatak u suštini neizvodiv, ali kojem za sada još uvek polaze za rukom čuda ekvilibristike – i da se dopadne Zapadu, i svojim biračima da ugodi, i da ostane istorijski saveznik Moskve.

Poslednja linija odbrane Vučića

Kao tipični predstavnik ove, kao klupko zmija, protivrečne trijade istupa sam srpski predsednik Aleksandar Vučić. Koji se između ostalog takođe izjasnio po temi: „Ja se zalažem, i predstavljam to kao svoju politiku, dobila ona podršku naroda ili ne, za razgraničenje sa Albancima“, izjavio je srpski predsednik. „Ako budemo imali teritoriju koja pripada ne zna se kome, ona će uvek biti izvor potencijalnih konflikata i problema.“

Ništa manje zanimljivo nije odjeknuo ni Vučićev intervju komentatoru hrvatskog nedeljnika Globus Darku Hudelistu: „Svi Srbi znaju da je Kosovo izgubljeno, ali ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da ga vratim, kako na kraju krajeva to ne bi bilo potpuni poraz ili potpuni gubitak“, kazao je srpski lider.

A već posle razgovora zagrebački novinar izvodi zaključak: „Sever Kosova je njegova poslednja linija odbrane,… mi de-fakto priznajemo Kosovo (bez akta očiglednog međunarodnog priznanja), ali sa svoje strane pregovaraćemo o severu pokrajine. Ne želimo da damo sve, pokušaćemo da sačuvamo nešto za sebe.“

Takođe, Hudelistu se njegov sagovornik požalio na to što sugrađani stalno vrše pritisak na njega, negoduju, prete, ali ništa ne žele da učine za to da se situacija pomeri sa mrtve tačke, a on, naprotiv, pokušava, ali ostaje neshvaćen…

I zaista, tek što su Vučićeva otkrovenja bila izneta u javnosti, u srpskom politikumu začuli su se glasovi o tome da predsednika treba uhapsiti zbog izdaje nacionalnih interesa. Vidni predstavnik patriotske opozicije Boško Obradović je čak predložio da se sudi svima koji su se nalazili na vlasti u Srbiji kada su Albanci u jednostranom poretku proglasili nezavisnost Kosova – pravde radi, treba istaći da u to vreme aktuelni predsednik nije bio ni na kakvim dužnostima u rukovodstvu države.

Ipak, svi ti intervjui, negodovanja, izjave i pretnje imaju smisao samo uz odgovarajuću želju suprotne strane – kosovskih Albanaca. Ali da li je Priština spremna da deli svoje zemlje, dobijene na brzinu i velikom mukom – zahvaljujući intervenciji NATO i SAD, sa onima od kojih su ih oduzeli?

Do današnjeg dana ni o čemu sličnom kosovske separatističke vlasti nisu izjavljivale. Mada su izjave na temu teritorijalnog pitanja davale, ali u prethodnom ključu – sa intonacijama poznatim još od devedesetih.

Grabljivcu nikad dosta

„Mi ćemo razgovarati o razgraničenju, o korekciji granica, ali podsećam, ni pod kakvim uslovima sa bilo čije strane ne može biti nametnuta realizacija srpskih pretenzija na podelu Kosova“, izjavio je dojučerašnji bandit po nadimku „Zmija“, a sada poštovani partner SAD i Evrope, kosovski „predsednik“ Hašim Tači. „Istovremeno u okviru korekcije, ubeđen sam, ispunićemo i primićemo s naše strane zvanično upućen zahtev lidera Preševske doline o pripajanju Kosovu, ako bude postignut dogovor… Zahtev političkih lidera iz Medveđe, Preševa i Bujanovca zvanično je upućen, i ja ću ga predstaviti u Briselu. Biće teško, praktično nemoguće. I ako nešto postignemo, to će biti čudo. Ako ne bude rezultata – u krajnjoj liniji pokušali smo. Ne sme se propustiti momenat.“

Za one koji nisu u toku, Preševo, Bujanovac i Medveđa su teritorije koje se graniče sa Kosovom sa prilično velikim procentom albanskog stanovništva (koje formiraju Preševsku dolinu; Preševo – do 90% albanskog stanovništva, Bujanovac – do 65%, u Medveđi za sada 26%). Odmah posle kosovskih događaja, lokalni rat između albanskih terorista i snaga male Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) započeo je tamo, ali ovog puta nije bilo intervencije NATO-a, zahvaljujući čemu je uspostavljen relativan red. Istina, samo relativan – od 2013. godine preševske vlasti su toliko postale drske da su postavile spomenik poginulim albanskim teroristima koji je, istina, tri meseca posle otkrivanja demontirala srpska policija.

Kao što vidimo, osetivši miris krvi i mesa, albanski separatisti su istupili protiv prekrajanja i promene nastalog statusa kvo. Ali samo na svoj način i po svojim pravilima: uzeti više, silom, lukavstvom, drskošću, a da pri tome ništa ne ponude zauzvrat.

Kao odlična potvrda te teze mogu da posluže reči srpskog ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, koji je bukvalno izjavio da kosovski Albanci sprovode „tiho etničko čišćenje“, ali ne na Kosovu i u Preševskoj dolini, već u Centralnoj Srbiji. Prema njegovim rečima, iseljenici sa – otetog od Srbije – Kosova kupuju zemlju, kuće, stanove, prodavnice i preduzeća u Nišu, Kuršumliji, Prokuplju i Vranju, formirajući tamo etničke zajednice i blago istiskujući Srbe.

Tako kao što se to radilo na Kosovu pre više od pola veka. I tome za sada srpska država ne može da se suprotstavi, zato što su samo za kosovske separatiste Srbi iz Srbije tuđinci, a kosovski Srbi nepoželjni element koji se jedva, ali ipak trpi. A za samu Srbiju, koja ne priznaje otcepljenje južne pokrajine, kosovski Albanci su isto sugrađani. Zato srpske vlasti ne mogu da im zabrane da kupuju imovinu, isto kao i da se naseljavaju u enklavama, da vode biznis. Mogu samo sa užasom da gledaju u budućnost.

I kakve u tom kontekstu mogu biti iluzije povodom uspešne podele istorijske srpske pokrajine, otete od strane došljaka? Isti taj Dačić odgovara na ovakve sumnje argumentom da idejni tvorci cele jugoslovenske geopolitičke katastrofe, Amerikanci, više nisu oni stari. Ranije, oni su mogli bezobrazno i drsko da ignorišu sve kompromisne predloge Beograda, ali sada su tobože počeli da ih slušaju. Da, šef srpske diplomatije takođe vidi da su dojučerašnji kosovski banditi, teroristi i probisveti ostali isti maksimalisti kao što su i bili, ali njihovi pokrovitelji su se promenili.

Ipak, premudri srpski patriota Ivica Dačić uporno ne želi da vidi da Amerikanci sve rade polazeći od sopstvenih strogo pragmatičnih interesa. Ranije im je bilo zanimljivo da se obogate na raspadu Jugoslavije, zato su stavili karte na antisrpske separatističke pokrete. Sada je njihov interes da uguraju Balkan u celini u NATO i EU, i prepreka na tom putu ostaje Srbija sa njenom nelogičnom istorijskom ljubavlju prema Rusiji. Zato Srbiju treba maksimalno oslabiti i poželjno slomiti. I naravno, vremenom retorika može da bude blaža i argumentovanija, ali suština će ostati ista.

Moguće da se Beograd uzda u zahlađenje odnosa između Ankare i Vašingtona, što se odrazilo i na američko-bosanske odnose. Nisu se slučajno zapadni mediji odjednom iznenada setili islamizacije od sedam milja koja se odvija u ovoj državi-regionu delimično oslobođenom od Srba. Samo Albanci su takođe pragmatičari i u svojoj državnoj i civilizacijskoj izgradnji oni se ne oslanjaju na istorijske mitove, prema kojima su Srbi uvek sa Rusijom, a Bošnjaci sa Turskom.

Ankara, ako iza nje ne stoji sila uporediva sa Vašingtonom, za Prištinu nije niko i ništa i ako bude potrebno, pravoverni kosovski teroristi pod rukovodstvom Amerikanaca će ratovati, tačnije izvoditi kaznene operacije i terorističke akte, protiv pravovernih Turaka. Ako, naravno, u tome budu videli korist. Za sada korist kosovskih Albanaca se sasvim lepo ostvaruje u okviru realizacije američke koristi.

Zato je Beogradu ipak bolje da nastavi da uporno brani istinu, nego da seda za sto sa varalicama u nadi da će se ostvariti maglovite iluzije – u protivnom srpsko rukovodstvo može da ostane bez ičega. Zajedno sa ostacima poverenja svog naroda i samopoštovanja.

webtribune.rs