Prkosne reči generala Mladića na prečac upućene sudijama tribunala za ratne zločine u Jugoslaviji, koji je pod kontrolom NATO-a, odjeknule su jasno i glasno u danu kada su se pretvarali da mu izriču presudu.

Mogao je dodati “ali istorija će me osloboditi“, i još mnogo toga, da ga glavni sudija Ori nije izbacio iz sudnice u svom maniru, kao da se radi o nestašnom školarcu, a ne o čoveku lažno optuženom za zločine koje nije počinio.

Portparol ruskog Ministarstva spoljnih poslova, Marija Zaharova, ponovila je generalove reči 23. novembra:

“Moramo ponovo istaći da je presuda Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju protiv Mladića, nastavak politizovanog i pristrasnog odnosa, koji od početka dominira radom Haškog tribunala.“

I general Mladić i ruska vlada su u pravu. Dokument pod nazivom “presuda“ to dokazuje, jer zvuči kao propagandni letak, a ne sudska presuda. Na preko 2.500 strana trio “sudija“ neprekidno recituje verziju događaja tužilaštva, od prve do poslednje stranice. Odbrana se pominje samo usput.

Haški tribunal odbacuje tvrdnje da je on pristrasni sud, NATO sud, ali su do dokazali već pozivanjem prvog svedoka, koji je postavio pozornicu za ono što je usledilo. Čovek po imenu Ričard Batler je pozvan da svedoči o vojnim pitanjima i političkoj strukturi u Bosni i Republici Srpskoj. Predstavljen je kao “vojni analitičar“, što i jeste, ali nije nezavisan.

U vreme njegovog svedočenja je bio član Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) SAD-a, dodeljen Haškom tribunalu kao saradnik. Dakle, prvi svedok protiv generala Mladića je bio dvostruko pristrasan.

Radio je za američke obaveštajne službe, koje su podržavale neprijatelje generala Mladića i Jugoslavije, i bio je član osoblja tužilaštva. Batlerovo svedočenje je imalo važnu ulogu u suđenju, istu ulogu je odigrao i na suđenju generalu Krstiću.

Onda se pojavljuje još jedan vojni stručnjak, Rejnod Tionens, koji takođe radi u osoblju tužilaštva. Stručnjaci u krivičnim postupcima bi trebalo da budu potpuno neutralni. Ali on ne samo da je govorio u ime tužilaštva, on je istovremeno bio i obaveštajni oficir belgijske vojske. I to je ono što imamo odmah na početku suđenja. Pozornica je postavljena, NATO je zadužen za ovaj slučaj.

Oficiri NATO-a rade unutar Tribunala. To je NATO tribunal pod maskom UN-a. Shodno tome, u presudi se ne pominju zločini NATO-a i suprotstavljenih bosanskih snaga. Kontekst je namerno postavljen tako da pruža vrlo usku i iskrivljenu sliku događaja.

Presuda se nastavlja detaljnim svedočenjima svedoka opužbe. Svedoci odbrane, u par navrata gde se pominju, nisu zalazili u detalje. Jedna rečenica je posvećena svedoku, a svi oni bivaju odbačeni kao pristrasni ako je njihovo svedočenje u suprotnosti sa svedočenjima svedoka optužbe.

A od čega se sastoje dokazi tužilaštva? Sastoji se od nekih verbalnih svedočenja vojnih oficira NATO-a umešanih u ove događaje, i koji su tada radili za snage UN-a protiv generala Mladića i njegovih snaga, svedočenja bošnjačkih vojnika ili njihovih porodica, i izjava svedoka i “potvrđenih činjenica“, odnosno “činjenica“ koje su potvrdile sudije koje su radile na drugim slučajevima, bez obzira na to na li su tačne ili ne.

Više puta su sudije rekle nešto u smislu da “odbrana tvrdi da se taj neki X događaj nije dogodio i iznosi određene dokaze da potkrepi tu tvrdnju. Tamo gde ovi dokazi nisu u skladu sa potvrđenim činjenicama, mi ih odbacujemo.“

Postoji mnogo slučajeva gde se presuda oslanja na glasine. Iznova i iznova, paragrafi u presudi počinju rečima “Svedoku je rečeno…“. Zahvaljujući korumpiranim pravnicima, kao što je bivši kanadski tužilac Luiz Arbur, dokazi iz druge ili čak i treće ruke su dopuštani na ovim suđenjima, dok su ostatku sveta bili zabranjeni, jer se svedočenje iz druge ruke ne može potvrditi ili proveriti njegova pouzdanost i tačnost.

Nisam bio u mogućnosti da posmatram veliki deo suđenja, samo s vremena na preme putem videa, pa ne mogu da komentarišem sve činjenične nalaze sudija koji se pojavljuju u njihovoj dugačkoj i monotonoj presudi, u kojoj osuđuju generala Mladića i srpsku vladu.

Oni koji su upoznati sa pravom istorijom događaja će shvatiti da se u svakom paragrafu presude nalazi, ni manje ni više, nego ona ista propaganda NATO-a koja je iznošena još tokom sukoba, ali je prilagođena tome da izgleda kao presuda.

Jer to i nije presuda. Prava presuda u krivičnom postupku bi trebalo da sadrži dokaze tužioca, dokaze odbrane i argumente obe strane o tim dokazima. Mora sadržati upućivanje na iskaze svedoka, na one iznete samostalno i na one iznete tokom unakrsnog ispitivanja. Zatim mora postojati obrazložena odluka sudije o kredibilnosti svake strane, i njihovi obrazloženi zaključci.

Ali teško ćete uspeti da pronađete bilo kakav trag dokaza odbrane u ovom dokumentu presude. Ja nisam uspeo da pronađem ništa osim nekoliko referenci u gomili paragrafa i par fusnota u kojima se iskazi svedoka odbrane kratko pominju samo da bi bili odbačeni, jer ne podržavaju tužiočevu verziju događaja.

Još šokantnije je to što ima malo referenci o verbalnom svedočenju, odnosno, iskazima svedoka. Umesto toga, pominju se iskazi “stručnjaka“ povezanih sa CIA-om ili Stejt departmentom, ili nekom drugom obaveštajnom agencijom NATO-a, koja je iznala svoju verziju istorije, koju sudije prihvataju bez pitanja. Ne postoji nijedna referenca o bilo kakvim ekspertima odbrane.

Shodno tome, od sudija nema obrazloženih zaključaka o tome zašto su odlučili da prihvate dokaze optužbe, ali ne i dokaze odbrane. Čitajući ovo, neko bi pomislio da odbrana nije bila prisutna. To nije presuda.

Ali postoji još nešto problematičnije u vezi sa ovom “presudom.“ Nije moguće zaključiti da li su mnogi svedoci na koje se poziva presuda svedočili lično, jer ima malo referenci o stvarnom suđenju. Umesto toga, ima bezbroj pozivanja na razne dokumente i “izjave svedoka“.

To je važan faktor na ovakvim suđenjima, jer se izjave svedoka odnose na već date izjave, ili je navedeno da su ih dali navodni svedoci istražiteljima i advokatima koji rade za tužilaštvo. Iz drugih suđenja nam je poznato da ove izjave zapravo često konstruišu advokati za krivično gonjenje, kao i istražitelji, a zatim ih predstavjaju kao “svedočenja.“ Takođe znamo da “svedoci“ često dolaze u centar pažnje tužilaštva zbog nagoveštaja da su regrutovani da lažno svedoče.

Na Ruandskom tribunalu se to pokazalo putem agresivnog unakrsnog ispitivanja ovakvih “svedoka“, koje bi neizbežno raskrinkali, jer nisu mogli da zapamte tekstove koji su im dodeljeni. Ovi “svedoci“ su takođe ispitivani o sastanku sa osobljem tužilaštva i tome kako su obavljani razgovori i kako su ove izjave nastale.

Rezultati su bili sramotni za tužilaštvo, jer je postalo jasno da su se dogovorili sa istražiteljima da manipulišu, izvrše pritisak i da utiču na “svedoke“, i da budu saučesnici u lažnom svedočenju.

Dalje, važno je da svako ko čita ovu “presudu“ ima mogućnost da se pozove na stranice u transkriptima gde se nalaze iskazi svedoka, šta su oni svedočili i šta su rekli u unakrsnom ispitivanju, jer izjava nije svedočenje. To je samo izjava.

Izjava se ne može koristiti kao dokaz. To zahteva da svedok uđe u sudnicu i pod zakletvom kaže šta je video. Onda oni mogu biti ispitivani kako bi se proverila njihova pouzdanost, eventualna pristrasnot, ako je ima, kredibilitet itd. Ali u ovom slučaju imamo stotine pozivanja na “izjave svedoka“. To ukazuje na to da sudije svoju “presudu“ nisu zasnovale na svedočenjima svedoka (ako su i pozvani da svedoče), već na njihovim pisanim izjavama koje je pripremilo tužilaštvo, bez ikakvog unakrsnog ispitivanja odbrane.

Iz ove presude se uopšte ne može zaključiti da li bilo ko od navedenih svedoka zapravo svedočio ili ne. Ako jesu, onda bi njihovo svedočenje trebalo da bude citirano, a ne njihove izjave. Jedina validna svrha ovih izjava jeste da obaveste advokate o tome šta će svedok verovatno reći na suđenju, kao i da predstave slučaj tužilaštva kako bi odbrana mogla da se pripremi i da te izjave koristi tokom unakrsnog ispitivanja svedoka, upoređujući njihove ranije izjave sa njihovim svedočenjem pod zakletvom.

Formula je jednostavna. Svedok tužilaštva ulazi u sudnicu, pitaju ga da kaže šta je video o određenom događaju, i zatim odbrana ispituje svedoka.

“Gospodine Svedok, u vašoj izjavi dana tog i tog, rekli ste to i to, ali danas kažete ovo. Hajde da razmotrimo ovu protivrečnost.“

Tako bi trebalo da ide. Ali u ovom slučaju od toga nema ni traga.

Trebalo bi napisati knjigu da bi se naveli problemi sa “suđenjem“ koji su izloženi ovom presudom. Jedan od primera se odnosi na Srebrenicu i poznati sastanak koji se održao u hotelu Fontana u Bratuncu 11. jula 1995. godine, na kom se general Mladić sreo sa pukovnikom holandskih mirotvoraca kako bi se organizovala evakuacija civila na području Srebrenice i potencijalno polaganje oružja 28. divizije bosanske vojske. Postoji video snimak tog sastanka dostupan na YouTube-u.

Parafraziram, ali snimak pokazuje kako general Mladić pita zašto su avioni NATO-a bombardovali njegove pozicije i ubijali njegove ljude. On pita zašto su snage UN-a krijumčarile oružje za bosansku vojsku. On pita zašto su snage UN-a pokušale njega lično da ubiju. Na svako pitanje od holandskog oficira dobija izvinjenje. Zatim on holandskog oficira pita da li želi da umre, a on kaže da ne. Mladić odgovara da ni njegovi ljudi nisu želeli da umru i pita zbog čega je pucao na njih? Nema odgovora.

Ostatak video snimka se odnosi na diskusiju o planu za evakuaciju grada, tokom čega Mladić ljudima UN-a nudi cigarete i vino kako bi se spustila tenzija. Za mene, kao advokata, ovo je ključni element odbrane od optužbi za Srebrenicu. Ali u presudi se nijednom ne pominje taj video. Umesto toga, sudije se pozivaju na svedočenja nekoliko oficira UN-a i NATO-a, koji su bili na sastanku i koji su totalno izokrenuli ono što je rečeno.

Nema naznaka da je odbrana unakrsno ispitivala te lažove koristeći video- “Gospodine, vi kažete da je rečeno to i to, ali se iz snimka vidi da niste u pravu. Šta imate da kažete na to?“ Toga nema nigde. Da li je to iskorišćeno pa izignorisano od strane sudija, ili uopšte nije korišćeno? Ne znam. Ali jasno je da je tužilaštvo odlučilo da to ne koristi, jer bi to oborilo njihov slučaj.

Čak i po dokazima tužilaštva, jasno je da su ljudi 28. divizije odbili da polože oružje i da su počeli da se probijaju ka Tuzli. Većina ih je poginula u borbi. Mnogi su zarobljeni. Nekoliko bosanskih svedoka tvrdi da su ovi zatvorenici bili masakrirani. Ali je njihovo svedočenje bilo jedno od onih “ja sam jedini nekim čudom preživeo masakr“, koje imaju običaj da koriste na ovakvim suđenjima.

Neću ulaziti u pitanje lažnog pravnog koncepta o udruženom zločinačkom poduhvatu koji je iskorišćen da se pripiše odgovornost generalu. Činjenica da su to iskoristili, govori da nisu imali slučaj protiv njega.

U suštini, ovaj dokument sadrži malo odbrane ili činjenica koje je iznela odbrana, argumente odbrane o tim činjenicama i njihovu pravnu validnost. Ali, ono što je najvažnije, nemamo predstavu o tome kakvo je bilo svedočenje većine svedoka tužilaštva, i ne znamo kakvo je bilo svedočenje svedoka obrane. Kao da nije ni bilo suđenja, i da su sudije sedele u sobi listajući dokumente tužilaštva i pišući presudu. Moramo pretpostaviti da ovo nije daleko od istine.

Ova “presuda“ i suđenje su još jedno poniženje za Jugoslaviju i Srbiju od strane NATO saveza, jer je iz nastanka, finansiranja, osoblja i metoda koje koristi Haški tribunal jasno da se radi o NATO tribunalu. To potvrđuje i izjava generalnog sekretara NATO-a koji je rekao:

“Pozdravljam ovu presudu… Zapadni Balkan je od strateškog značaja za naš savez…“

Drugim rečima, ova presuda pomaže NATO-u da konsoliduje svoje uporište na Balkanu, držeći Srbe  potčinjenim i izvan svega toga. General Mladić je žrtveni jarac za ratne zločine koje je NATO savez počinio u Jugoslaviji, a koje Haški tribunal zataškava i time pomaže NATO-u da počini još više ratnih zločina, kao što smo mogli i da vidimo.

Haški tribunal je dokazao da jeste ono što smo i očekivali, preki sud koji koristi fašističke pravne metode i selektivna krivična gonjenja kako bi podržali plan NATO-a da pokori Balkan, kao uvod u agresiju protiv Rusije. NATO koristi ovaj tribunal kao propagandno oružje za stvaranje lažne istorije o dešavanjima u Jugoslaviji, za prikrivanje svojih zločina, za držanje bivših jugoslovenskih republika pod svojom čizmom, i za pravdanje NATO agresije i okupacije jugoslovenske teritorije. To je mrlja na civilizaciji.

Kristofer Blek je advokat za međunarodno pravo, sa prebivalištem u Torontu. Poznat je po velikom broju visokoprofilnih slučajeva ratnih zločina, a nedavno je objavio roman “Ispod oblaka“.

Piše eseje o međunarodnom pravu, politici i dešavanjima u svetu, naročito za onlajn magazin “New Eastern Outlook“.

(Webtribune.rs)