Neki Rusi su zabrinuti da danas na ruskoj granici ima više neprijateljske vojske nego u bilo kom trenutku od 1941. godine. Iako je to tačno, to u ovom trenutku nije naročito značajno. Nemci su 1941. godine napali SSSR sa skoro 150 divizija. A kako se ispostavilo, to nije bilo dovoljno.

Danas NATO ima – ili tvrdi da ima – borbenu grupu u svakoj od tri baltičke zemlje i jednu u Poljskoj- pompezno nazvanu “Enhanced Forward Presence”(EFP). Određena količina teškog naoružanja je preseljena u Evropu. One čine najveći deo kopnenih snaga na granici, i to znači da je sve tu i spremno za polazak.

Pored EFP-a su i nacionalne snage. Ali one nisu “osiromašene vojske“, kako su ih nazvali, sa lošom opremom i sa malo ljudi, koje se retko koriste.

2008. godine francuska vojska je opisana kao da se “raspada“, britanska vojska “ne može da pronađe dovoljno vojnika“ a italijanska zastareva. Poljska nalazi da je njena vojska iscepkana optužbama za politizaciju, a sve ostale zemlje NATO-a mogu dovesti samo još pet divizija u borbu.

Dakle, u suštini, NATO se širom sveta bori pod optimističnim pretpostavkama, tvrdeći da je sve tu i da radi kako treba, nadajući se da bi mogao da poveže dve i po desetine divizija, ili jednu petinu od onog broja koji su Nemci smatrali potrebnim.

Zapravo, taj broj je fantazija. Vojske NATO-a nisu sposobne za veliki rat protiv neprijatelja prve klase, a ništa bolji nije ni glavni član- samo pet od 15 američkih borbenih timova oružane brigade se održava u punoj spremnosti.

Ova realnost je bila prikazana, za one koji su mogli da vide, u “Dragoon Ride“ 2015-te godine, s namerom da uvere one saveznike koji žive bliže “Medvedu” da su tu.

To je bila parada lakih oklopnih vozila sa teškim mitraljezima. Iako je to naširoko bilo pokriveno u američkim medijima (pokazati svetu vatrenu moć SAD-a  i njihovih NATO partnera koju imaju u Istočnoj Evropi), malo je verovatno da je iko ko je služio u vojsci iz Varšavskog pakta bio impresioniran onim što je učinilo par desetina BTR-50, a nije ni američka vojska kada je razmislila o tome. Ubrzan je program da se vozilima da veće oružje i prvo je isporučeno godinu dana kasnije.

Dakle, sada američka vojska ima nekoliko lakih oklopnih vozila sa topovima. Nešto poput sovjetskog BTR-80 1980-ih godina. U međuvremenu, Rusi imaju Bumerang-BM. Dugogodišnje lupanje na vrata i patroliranje putevima u nadi da nema IED-a je loša priprema za pravi rat.

Nije ni čudo što NATO više voli da bombarduje bespomoćne mete sa 4.500 metara. Ali ni tamo učinak nije impresivan. Razmotrimo NATO-ov poslednji “uspešan“ performans protiv Libije 2011. godine. Bez vazdušne obrane, bez suprotstavljanja, potpuna sloboda kretanja i izbora akcije, a trajalo je 226 dana! Na Kosovu, sa sličnom vazdušnom akcijom protv slabog protivnika, je trajalo 79 dana. U međuvremenu godine prolaze u Avganistanu i Iraku.

Ukratko, ne baš efikasan savez čak i kada ide protiv manje ili više bespomoćnih žrtava.

Ali tu postoji jedno očigledno pitanje: Da li NATO ozbiljno shvata svu svoju retoriku o ruskoj pretnji, ili je to samo reklamna kampanja?

Kampanja za uzimanje 240 miliona funti iz baltičkih zemalja, dodatnih osam milijardi za američkih vojno-industrijski kompleks, 28 mlijardi dolara za Poljsku, Patriot rakete za Švedsku, milijarde za F-35 za Norvešku (ali bez hangara za njih), povećane potrošnje u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, Kanadi, Češkoj i tako dalje. Ruska pretnja je dobra za poslovanje, tu je malo novaca od pretnji od IED-a, bombi i malokalibarskog oružja.

Veliki profit zahteva velike pretnje. Rusija se smatrala da je pretnja prave veličine, dovoljno velika, ali ne prevelika. I oni su mislili da je to i sigurna meta- sećate li se Obame 2015. godine i njegovog uverenja da Rusija nije toliko snažna?

Ili su bar tako mislili tada. Ruske akcije, i diplomatske i vojne, u Siriji su razuverile NATO. Ruska vojska je daleko sposobnija nego što su oni zamišljali. Posebno je upečatljiv komentar generala Bridlava, bivšeg vrhovnog komandanta NATO-a, koji je mnogo učinio da isprovocira Rusiju. On sada strahuje da bi rat ostavio Evropu besmpomoćnu, odsečenu od pojačanja, na milost i nemilost Ruske Federacije.

Iako NATO snage na ruskoj granici u ovom trentku mogu biti beznačajne, one mogu porasti i sve vojske se moraju pripremiti za najgore.

(Webtribune.rs)