BIVŠI predsednik Rumunije Trajan Basesku istupio je sa originalnom izjavom.

Najavio je da će naredne nedelje – sa nekoliko poslanika nacionalnog parlamenta – predstaviti Deklaraciju o denonsaciji pakta Ribentrop-Molotov i nepriznavanju njegovih posledica.

Basesku je i ranije nastupao, najblaže rečeno, sa gromkim izjavama. Uprkos tome, slovi i dalje za jednog od vodećih rumunskih desno-nacionalističkih političara. Zato njegove reči izražavaju poziciju jedne od najuticajnijih političkih snaga u zemlji.

Jasno je da „denonsacija posledica“ naprosto nije moguća – one se mogu samo likvidirati.

Uostalom, Rumunija nije u stanju da denonsira pakt Ribentrop-Molotov, koji se, uzgred, zvanično naziva Dogovorom o nenapadanju između Nemačke i Sovjetskog Saveza.

Kao prvo, 22. juna 1941-ve, u momentu napada Nemačke na SSSR, svi sporazumi koji su regulisali njihove odnose – automatski su prestali da važe. Ti odnosi su potom bili utvrđeni Aktom o bezuslovnoj kapitulaciji Nemačke, odlukama Jaltinske i Potsdamske konferencije, posleratnim bilateralnim i multilateralnim sporazumima, kao i Helsinškim završnim aktom.

Ovo znači da Rumunija ne samo da nema pravo da bilo šta „denonsira“, nego i da nema šta da denonsira, još su posleratne evropske granice utvrđene drugim sporazumima. Zato je Baseskuovo traženje „denonsacije“ samo forma ispostavljanja teritorijalnih pretenzija susedima.

Basesku to i ne krije jer precizira da nema u vidu samo objedinjavanje Rumunije i Moldavije, sa uspostavljanjem „rumunske granice na Dnjestru“.

U tome ima i određenog lukavstva jer je Rumunija 1940-te – prihvativši ultimatum SSSR – predala Moskvi ne samo teritoriju današnje Moldavije, nego i Južnu Besarabiju i Severnu Bukovinu koje su sada u sastavu Ukrajine.

Ujedinjavanju Rumunije i Moldavije denonsiranje pakta Ribentrop-Molotov ne može ni pomoći ni odmoći. Za to su dovoljni referendumi u te dve zemlje.

Basesku naravno zna da većina stanovnika Moldavije ne teži ujedinjenju sa Rumunijom i da rumunofilske partije u toj zemlji poslednjih godina gube pozicije. Uostalom, predsedničke izbore su već izgubile i za njih će momenat istine biti parlamentarni izbori u novembru.

Zasad sve ide ka tome da će rumunofili opet izgubiti, a time će pitanje aneksije Moldavije biti za duži niz godina skinuto sa dnevnog reda.

Baseskuu je „denonsacija“ potrebna da bi mogao da traži povratak svoje zemlje granicama koje je imala 26. juna 1940-te. On to smatra uspostavljanjem „istorijske pravičnosti“, ali je za njega problem to što je to batina sa dva kraja.

Rumunsko traženje granica z 1940-te ne može se ticati samo Moldavije, a isključivati Besarabiju i Severnu Bukovinu. A to su već teritorijalne pretenzije na račun Ukrajine. A još je Druga Bečka arbitraža ustanovila da Rumunija mora predati Severnu Transilvaniju Mađarskoj, a Južnu Dobrudžu Bugarskoj.

A zna se: Mađarska je posle Drugog svetskog rata izgubila Transilvaniju, a Bugarska je zadržala Južnu Dobrudžu.

Koliko god bilo smešno, pod udarom bi se našla i sama Rumunija. Jer, ako Bukurešt krene da vraća Besarabiju – zbog čega Budimpešta ne bi vratila Transilvaniju?!

Vraćanje na stanje do pakta Ribentropa-Molotova dalo bi priliku Poljskoj da pretenduje ne samo na zapadne zemlje Ukrajine i Belorusije, nego i na Južnu Litvaniju. Ali, u tom slučaju bi ugrozila svoj suverenitet nad Šlezijom i Istočnom Pomeranijom.

Ne treba gubiti iz vida ni da Bugarska želi Makedoniju i istoimenu grčku oblast, a su se Albanci tokom 20-og veka raširili po Balkanu… A da nisu sporni samo Južni Tirol, i Katalonija…

Sve u svemu, pokretanje i kamenčića na ovom planu može pokrenuti lavinu prema kojoj će Atilina najezda i Tridesetogodišnji rat izgledati kao prijateljski piknik u prirodi…

(Rostislav Išćenko, Fakti.org)