Beloruski lider Aleksandar Lukašenko godinama je čvrsto držao stranu Rusiji. Nakon pripajanja Krima usledio je šok. Šta ako se Putinovi apetiti prošire i na Belorusiju? Od tada Lukašenko menja kurs, piše namački „Velt“.

Kada je predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko u septembru posetio poligon za tenkovske manevre Borisovski, nedaleko od Minska, zadovoljno je dobacio najvišim vojnim zvaničnicima: Pozdrav generalima!

Dok su nekoliko stotina metara dalje štektali mitraljezi, a helikopteri napadali, Lukašenko se rukovao s mnogima, ali ne i s Vladimirom Putinom. Njegov najvažniji saveznik i inicijator zajedničke vojne vežbe “Zapad-2017” za to vreme bio je u poseti vojnom poligonu kod Sankt Peterburga.

Iako se Rusija i Belorusija smatraju bratskim državama, Minsk je u međuvremenu postao jedan od najtežih postsovjetskih partnera. Od pre najmanje tri godine, Lukašenko se polako udaljava od proruskog kursa, a presudnu ulogu u tome odigrala je rusko pripajanje Krima, koja je šokiralo Belorusiju.

Postepeno udaljavanje simbolično pokazuje Lukašenkovo učešće na Forumu održanom u Minsku prošle nedelje – drugi put posle petogodišnjeg prekida, koji je trajao do 2016. godine. U isto vreme, Lukašenko je upravo do te godine bio na spisku lica u Belorusiji kojima je EU nametnula sankcije. Na Konferenciji u Minsku, ustanovljenoj 1997, političari, naučnici i predstavnici nevladinih organizacija iz EU, SAD, Belorusije i susednih zemalja razgovaraju o političkim, ekonomskim i društvenim promenama u Belorusiji i odnosima sa susednim zemljama.

Ove godine, Forumu je prisustvovao i Zigmar Gabrijel (SPD), koji je od 2013. zamenik nemačke kancelarke. On je zahvalio Lukašenku što je stavio Minsk na raspolaganje kao platformu za razgovore o ukrajinskom sukobu.

Izbegavanje na samitu

Rusija je, doduše, popustljiva i darežljiva prema Minsku – Belorusija je, najzad, tampon zona prema NATO (prema nekim procenama platila je zapadnim susedima čak 100 milijardi dolara subvencija na energiju između 2005. i 2015) – ali je i jednima i drugima jasno: dalje ovako više ne može, piše „Velt“. Rusija ne želi da pomaže savezniku u čiju lojalnost nije sto odsto sigurna.

Na samitu Zajednice nezavisnih država održanom u oktobru u Sočiju, Lukašenko i Putin izbegavali su jedan drugog, iako je izgledalo da je sukob izglađen. Prošle godine, Belorusija je odbila da plati Gazpromu dug od 700 miliona dolara i zatražila je niže cene, pa je Moskva prekinula isporuke do podmirenja duga.

Druga žarišta sukoba i dalje su aktuelna: Rusija je posle više od 20 godina uvela granične kontrole. Linijski letovi iz Belorusije, do tada tretirani kao domaći letovi, sada se opslužuju na međunarodnim terminalima. Bila je to reakcija Moskve na ukidanje viza državljanima EU koji dolaze u kratke posete Belorusiji.

Još neki razlozi za zahlađenje odnosa između Moskve i Minska leže u ukrajinskoj krizi: Minsk do današnjeg dana nije priznao Krim kao rusku teritoriju, beloruske vlasti preporučuju da se na geografskim kartama i u udžbenicima poluostrvo i dalje prikazuje kao ukrajinska teritorija. Minsk nije podržao ni ruski rat u Gruziji pre devet godina, niti je priznao otcepljene republike Abhaziju i Južnu Osetiju.

Ruska aneksija Krima je, osim toga, uznemirila Minsk: kao sovjetska republika koja je svojevremeno bila najviše “rusifikovana”, Belorusija je i dalje zemlja čiji predsednik ne govori bez greške jezik te države i radije koristi drugi službeni jezik: ruski. Ako je Moskva “vratila” Krim, koji je navodno toliko “ruski”, i izazvala haos u istočnoj Ukrajini, zar to ne bi mogla jednom prilikom da uradi i s Belorusijom?

Šta ako Belorusija traži Smolensk?

Lukašenko je kritikovao Putinovu politiku: po logici ruskog predsednika, rekao je on, Minsk bi mogao da traži od Rusije Smolensk, koji je nekada pripadao Belorusiji. Dok je Boris Jeljcin bio predsednik Rusije, Lukašenko je maštao o tome da će ujediniti Minsk i Moskvu i postati predsednik državne unije. Državni savez je odavno realnost, ali Rusija i dalje vodi glavnu reč. Već tri godine Minsk bojažljivo pokušava da se i ideološki distancira od Moskve i istakne beloruski identitet.

Lukašenkovi organi vlasti postepeno usvajaju stavove koji su nekada bili rezervisani za njegove protivnike i koje je država gušila, kao što je uloga beloruskog jezika, ili kritički pristup nasleđu SSSR-a i carstva Romanovih.

“Umerenu belorusifikaciju”, kako politikolozi nazivaju Lukašenkovu strategiju, naravno ne prati demokratizacija, piše „Velt“. Vrata prema Zapadu možda jesu odškrinuta posle delimičnog ukidanja sankcija Belorusiji prošle godine i nakon njegove posredničke uloge u ukrajinskom mirovnom procesu, ali on je i dalje autokrata, čija vlast zavisi od Rusije, baš kao i beloruska privreda, gde su ruske subvencije poslednjih godina činile čak četvrtinu BDP-a.

Blic