Autogol SAD-a po pitanju Jerusalima, otvara mogućnosti za Rusiju da ojača svoj položaj kao najpozitivnijeg učesnika u politici Bliskog istoka. U roku od četiri dana od Trampovih izjava u vezi Jerusalima, Putin sprovodi nezakazane “radne posete“ Egiptu i Turskoj.

Pitanje Jerusalima nije ono što je odvelo Putina u Kairo. Kremlj je istakao potrebu za “obezbeđivanjem stabilnosti i sigurnosti na Bliskom istoku i u Severnoj Africi“.

To podrazumeva i Libiju i Sinaj i Siriju, i u određenoj meri i Jemen.

Poenta je da se “libijski fajl“ ponovo otvorio. “Islamska država” se preselila u Libiju nakon poraza u Iraku i Siriji. Rusija i Egipat osećaju imprativnu potrebu da se brzo mobilišu i suprotstave ekstremističkim grupama u Libiji. Obe ove zemlje podržavaju komandanta libijske Nacionalne vojske Kalifa Haftara, i koga oni (s pravom) vide kao bedem protiv nasilnog ekstremizma u Libiji.

Nadolazeći problem u Libiji i rastuća nesigurnost u zapadnom Egiptu ugrožavaju stabilnost samog Egipta. S druge strane, angažovanje Egipćana u Libiji utiče na ravnotežu moći na Bliskom istoku.

Zanimljivo je da su monarhije u Zalivu takođe uključene u libijsku krizu.

Libijski premijer Fajez al Saraj je 1. decembra posetio Belu kuću, a Tramp je sa njim razgovarao o “mogućnostima budućih partnerstava“ ističući “kontinuiranu posvećenost Amerike da porazi ISIS i druge terorističke džihadiste u Libiji“ i “saradnju da se unapredi libijska stabilnost i jedinstvo“.

Ali Rusija i Egipat imaju i specifične interese. Libija je nekada bila sovjetski saveznik i ima stratešku mediteransku lokaciju koja se suočava sa južnim položajem NATO-a. Što se tiče Egipta, nestabilnost u Libiji prelazi na poluostvo Sinaj, i to se već dešava. Sisijeva ambicija bi mogla stvoriti neku vrstu egipatskog protektorata u Kirenajki protiv ekstremističkih grupa.

Bez sumnje, sa 1.200 km zajedničke granice sa Libijom, brige Egipta oko bezbednosti su legitimne.

Egipat je takođe uvoznik energije. Haftar kontroliše takozvani naftni polumesec u Libiji, a ruski naftni gigant Rosneft se vratio u Libiju. Očigledno je da energetska platforma pruža potencijalno unosnu trostranu saradnju između Rusije, Haftara i Egipta – iako je to sekundarno pored vojnih i bezbednosnih dimenzija.

Prvenstveno, Moskva se priklanja UN u ključnim stvarima, a takođe angažuje i vladu Saraja u Tripoliju. To ukazuje na to da se Moskva možda pozicionira kao posrednik između suparničkih partnera u Libiji – Saraja i Haftara, pre svega – i da će se na kraju izmanevrisati kako bi nadoknadila finansijske gubitke koje je pretprela 2011. godine nakon promene režima, za koje se procenjuje da premašuju 10 milijardi dolara u železničkim ugovorima, građevinskim projektima, energetskim poslovima i prodaji oružja.

Ali Zapad će budno paziti da Putin ne učini isto što i u Siriji, i matira ih i u Libiji. Libijska situacija ima svoje specifičnosti, ali rivalstvo velikih snaga se ubrzava. Možda izgleda da je Vašingon bolje pozicioniran u Libiji, ali sve opklade propadaju kada Putin stupi na scenu.

Za efikasnu ulogu Rusije u vojnoj i bezbednosnoj sferi da stabilizuje Libiju, Moskvi je potreban regionalni partner. Putin uživa odlične odnose sa Sisijem. Vašington će pažljivo motriti na njihove razgovore u Kairu u ponedeljak.

Webtribune.rs